Плодоносна река Тимок, златоноси планински потоци и Стара планина одувек су били интересантни за настањивање !
Овим крајевима прошле су многе војске. Много се ратовало, палило, разарало и наново градило и обнављало.
Овуда су прошле хорде Хуна и Авара, а за њима пространу долину Тимока населили су Словени. О словенском племену Тимочани и њиховом кнезу Борну, прве вести потичу из 818. године.
Тимочани су мењали господаре. Живели су под влашћу Франака, Бугарске и Византије, о чему сведоче остаци многобројних средњевековних насеља и цркви, сачуваних у околини града.
Турци ову област освајају 1396. године. Турски извори тек 1455. године говоре да је у Тимочкој нахији било стотинак села, међу којима је и село Гургусовче.
Три стотине година касније о Гургусовцу је записано да се налази на Малом Тимоку, који пролази кроз варошицу, преко кога се налази дрвени мост.
Тимочка паланка, како су је Турци називали, имала је 120 српских и 46 турских кућа, две џамије, једну зидану а другу дрвену. Имала је две кафане и два хана. На узвишици је било турско насеље ограђено палисадом, са посадом од око 100 људи и неколико топова. Испод је пролазио пут Ниш-Видин. На средини је постојао трг, што указује да је Књажевац, тадашњи Гургусовац, био трговачки центар.
Стари Књажевац
Најстарији доказ људске постојбине на територији општине Књажевац је пећински цртеж, у атару села Габровница, који датира из праисторије.
Простор око Књажевца, некадашњег Гургусовца, насељавала су разна племена Трибали, Мези и други, који су овдашњу највећу реку назвали „Тим аqуа” (Црна вода). Плиније помиње племе Тимахи, које живи на овом простору. На прагу нове ере у ове крајеве долазе Римљани и реку називају Тимахус. Током периода римске владавине зна се да су на овој територији постојала два локалитета Тимацум маисус (Велики Тимок) и Тимацум минус (Мали Тимок).
О пореклу имена Гургусовац
О пореклу имена Гургусовац постоји више верзија. По једној верзији, име града је настало по Гргуру, најстаријем сину деспота Ђурђа.
По другој, по голубовима гургусанима, којих је много било у околним шумама, а по трећој име води порекло од Ђурђеве воде у близини Милетине цркве, недалеко од Књажевца, коју су Турци називали Гјургу-су („су˝ значи вода).
После ослобођења од Турака и припајања Србији 1833. г. Гургусовац је развио све градске функције мада је и даље највећи део становништва живео од пољопривреде.
О изгледу вароши средином XИX века сведоче „Сербске новине” из 1851. године:
„Ко је пре петнаест година видео и познавао Гургусовац, па ондашње стање његово са садашњим сравни, тај му заиста неће одрећи велики напредак.
Онда су могле видети се у њему по највише сламом, кошарама покривене куће, а сад такође видети све лепо саграђене и покривене ћеремидом. Осим тога, механе, дућане и то у већем броју него пре. Велика и богата чаршија простире се на две стране од старе широке главне улице напуњене механама и дућанима.
Но што као највећи украс вароши служи и свакога Србина у умиљење доводи, јесте велика и прекрасна црква, а поред ње лепа школа. Осим тога још се дичи Гургусовац једном добро урађеном општинском болницом, међу првима у Србији саграђеном”.
Назив Књажевац
Име Књажевац добија 17. јануара 1859. године по Књазу Милошу Обреновићу, који је тог дана у Гургусовцу боравио и наредио паљење злогласне Гургусовачке куле (која је за народ била симбол мрака и ропства).
Законом о местима 1886. године Гургусовац је формално проглашен за варош.
У периоду од 1875 – 1877. године на кратко град поново окупирају Турци. 1883. године после ослободилачких ратова, због нерешених политичких и економских прилика дошло је до избијања Тимочке буне. Непосредан повод буне било је одузимање оружја од народне војске по наредби краља Милана Обреновића, а њене вође били су Алекса Аца Станојевић, Гавра Аничић, Љуба Божиновић и други.
Од 1913. у току балканских ратова, овај крај је врло често био нападан од стране Бугарске, чак је 1915. године био и окупиран. Српска војска и француска коњичка бригада 15. октобра 1918. ослободиле су Књажевац.
У току Другог светског рата овај крај окупирају Немци (1941. године) до коначног ослобођења 10. октобра 1944. године.
После ослобођења град се нагло развија. Рудници у околини поново се отварају, стварају се индустријски погони уместо некадашњих малих занатлијских радњи, а то све утиче на велике миграције становништва из села у град.
Лична карта
Оивичена падинама Старе планине, Тресибабе и Тупижнице, испресецана рекама, чије обале повезују бројни мостови, општина Књажевац представља романтично стециште, које својом понудом може да очара и разгали.
Општина Књажевац се данас заснива на споју богате традиције и модерних трендова.
По површини од 1.202 км², четврта је општина у Србији. Општину чини једно градско и 85 сеоских насеља. Распон од најниже тачке, у долини Тимока (око 170 м.н.в.), до Бабиног зуба (1780 м.н.в.) на Старој планини, представља креативан простор у коме се свако може пронаћи.
По последњем попису становништва на територији општине живи око 25.000 становника.
Књажевац је Мала Венеција, лежи на три реке, које пресеца велики број мостова, а у центру града налази се старо градско трговачко – занатлијско језгро „Стара чаршија”.